скоро:

    follow me on Twitter

    петок, март 03, 2006

    O

    "Успешен" Aмерикански aдвертајзинг


    понеделник, февруари 27, 2006

    Секојдневие бр.7


    Едно неверојатно ладно утро на блиску до една од автобуските постојки кај мене...
    Просјаци - претежно Афроамериканци се обидуваат да ти извлечат пари и цигара. Пробуваат и да ти продадат се што им дојде сето тоа правејќи го на креативен начин.

    Дечкото на сликата со чадорот некој Емигрант од Пакистан на кој збор не му разбрав кога го прашав колку долго чека автобус. Двајцата што минуваат по улицата се двајца афроамериканци кои брзаа некаде. шоферот на автобусот исто така.

    На првото седиште двајца полјаци се караат како сега да се враќаат од излегување, на последното седиште еден мексиканец спие а јас сум оној на спротивната страна од мексиканецот со црната капа, шал и капут и се тресам од ладно. Две баби со шубари го дополнуваат целиот шлаг.

    Немав чадор а и не сум си купил. Ги мразам невремињата во Чикаго и мразам да одам на работа во 5:30 сабајле.

    петок, февруари 24, 2006

    Македонија низ очите на еден Бугарин

    Од секогаш ми било интересно како некој Бугарин ке ја доживее Македонија кога ке ја види или пак кога ќе почне да живее во Македонија.

    Морате да ги прочитате разказите на Комитата и Стојчо за нивното патување до Охрид, Струга, Тетово и Скопје.

    Цитирам некои поинтересни делови:

    "Секој бугарин кој што ќе излезе од територијата на Царството (Бугарија) и стапи на територијата на Републиката (Македонија) за прв пат, ја разгледува Македонија како некои многу егзотично јавление под лупата на многугодишните предрасуди од читанките"

    "Од фирмата не израдуваа дека Гјоко (туристичкиот водич) зборел бугарски иако ние многу се чудевме кои се точно литературно бугарските елементи во неговиот говор. Тој не збореше поразлично од другите македонци со кои што имавме контакт"

    Инсистирам на една литературно Бугарска средба мегу мене и тебе.

    1. Стојчо и Комитата кон Охрид
    2.
    Стојчо и Комитата во Охрид
    3.
    Стојчо и Комитата во Струга
    4.
    Стојчо и Комитата во Битола и Скопје

    Уживајте како што јас уживав.

    понеделник, февруари 20, 2006

    Сезонски мисли

    Во Бугарија сигурно сега во моментот сите се наоогаат во некоја мартеничка еумфорија и си купуваат мартенички едни на други - можеш да видиш еден куп Македонски студенти во Бугарија како се наогаат во автобусот на фирмата над фирмите - фирмата на беспрекорната услуга која ти ги осигурува чантите за 10 ден - Пролетер Битола со еден куп мартенички исповрзани на раце за да ги покажат дома и да покажат колку Бугарската култура и начин на размислување е различен од оној во Македонија и веројатно чекаат да видат воодушевување од пријателите и родителите. Како и да не заборавам, да се испофалат колку испити се зеле и колку тешки им биле испитите, на колку журки се били последно, какви дроги земале и колку бугарките биле лесни за легнување.

    "Бугарија е земјата на сексуалните доживувања на секој Македонец" - непознат автор

    Скоро ќе напишам цел есеј околу тоа прашање.

    Bullshit.

    Во Македонија сигурно во овој период смрзнуваат како и јас сега тука, штип е многу ладен и нема каде да излезеш веројато затоа што сите кафичи се полни со 14-17 годишни како и фраери и фраерки од околните села и градот кој најверојатно купуваат една пијачка и ја лигават цела вечер. Тоа е. Се нема пари се разбираме. На дедото му касни пензијата овој месец, мајка ми и татко ми се стечајци и не можат да го издржат семејството.

    Жално и ужасно е.

    Јас пак во скоро време многу размислувам за Балканите иако многу новоститe не ме влечат затоа што кога ќе го отварам сајтот на А1 и го видам следново ми се одзема желбата да продолжам понатаму:

    Сузе: Македонска филхармонија или Скопски симфониски оркестар?

    Се чудам како да ја наречам... Македонската Опра или Македонската Тајра Бенкс??? Предлог? И гледам скоро се појавиле нови шпански опери од кои домакинките припагаат и по цел ден зборат на работа за нив и си раскажуваат идни епизоди една на друга кои ги гледал роднината во Србија, Бугарија, Хрватска или било каде.

    Овој пат не друго ама се вика Циганки. Џипсис. Или Гитанас.

    Комо естас сињорита?

    Море ладно ми е и нешто ме изби на нервоза.


    вторник, февруари 14, 2006

    Како да станеш Американец?

    Дејствието се одвива во неколку случки. Секоја од себе не зависна и посебна. Личностите од различните случки не се познаваат мегусебе. Секоја од тие личности е била во конверзационен контакт со авторот.

    Случка бр.1

    Јас и Том и некои наши пријатели и пријателки излеговме во една полска дискотека кај нас на близу во Чикаго за да се фејс ту фејс со полската емиграција. Типичко руси со сини очи, не току црни привлечно облечени девојки. На Том му беше неудобно од причина што тој беше единствениот црнец во дискотеката ако не го броиме оној што работеше во машкото ве-це облечен во туксидо кошула и машна - даваше марамчиња надевајќи се на бакшиш. После неколку коктели Том имаше шанса да запознае неколку полси девојkи како и да позбори очи во очи со еден од конобарите. Дијалогот ке ви го пренесам на Македонски јазик:

    Ако си дошол тука за полјаќињи подобро немој. Се што сакаат се зелени карти и маж за мажење, а ако имаш пари ќе успеат и да ти го извлечат и последното пени. На Tом не му беше удобно тој ниту не знаеше толку добро што значи поимот зелена карта. Кога ја виде рекламата на видео бимот се му стана јасно ко ден:

    Aleksander Zakowsky
    Immigration Law, marriage, green cards

    Од кога дискотеките станаа место за реклама на адвокати? Јас ова би го нарекол примерен таргет адвертајзинг - без заебанција.

    Случка бр.2

    Јас сум квази студентка. Плава сум и згодна.Работам како келнерка во еден Американски ресторант. Морам да признаам - половината од работите што ги сервирам ниту ги јадам ниту пак ги разбирам.

    'Сите сме дошле во Америка да се оправиме. Јас си барам Американце за маж, мене не ми треба Македонец, Бугарина или било каков друг емигрант без документи.'

    Случка бр.3

    Дојдов во Америка како Ј1-студент. Рaботев во еден забавен пари, се преселив во Чикаго, работев ко вале паркинг, заштедив пари и си купив камион. Сега разнесувам стока по Америка. Скоро се оженив за една Мексиканка. И платив во адвенс $5000 кеш. Сега и плаќам месечно по 400 долари. И се така во наредните 3 години. Сe надевам дека нема да почне да ме узенува за повеќе пари. Морав да минам низ 1000 работи за да дојдам до ова.

    1. 1500$ за документи.
    2. Изрентав стан на мое и на нејзино име.
    3. Отворив сметка во банка на мое и нејзнино име + 2 кредитни карти.
    4. И морав да кажам 'Ај ду.'

    Случка бр.4

    Дојвов во Америка на туристичка виза. Успеав да земам социјален број со жив зор. Требаше да се вратам во Македонија после 3 месеца од мојот престој тука. Не го направив. Сега работам нелегално - а и престојувам во Америка нелегално. Не смеам да стапнам надвор од Америка ниту да отидам во Македонија. Ако заминам нема враќање назад.

    Решението ми е да се мажам.

    Авторот има слушнато уште илјада вакви приказни. А ако продолжи да ги слуша ќе стане имигрејшн профешнал.

    Тој уште ги знае сите типови на визи, нашини за нивно добивање и секакви други работи. Ви треба адвокат? Јавете се на 555-555-555.

    Фала и се најдобро.

    вторник, февруари 07, 2006

    Една (не)цврста жена

    Штип. Соба во која ништо не потсеќа на 21 век. Нешто како типичен македонски дом во касните 70-ти и рани 80-ти години. Два кревета. Дрвена печка во која мораше да готви секој ден. Корнизот веќе се распагаше. Немаа пари да го поправат. Синот, тој да не купеше телевизор и тоа ќе немаа. Месо многу ретко си дозволуваа, уште помалку нешто да си купат за облекување. Тоа и не беше толку важно. Не е важно како живеат.

    Легна на креветот да размисли за целиот свој живот. Во последно време тоа и остануваше само - да размислува. И не сакаше да зборува со никој. Ниту со мажот и, ниту со роднините - личеше на тинејџерка. За ќерка и и синот не знаеше што да мисли - ќерка и ја мислеше за курва а синот малоумен. Не сакаше да мисли и си вообразуваше. Се сеќаваше на првите моменти од нејзиното детство кога немаше со кој да си игра затоа што браќата и не и беа кој знае какви браќа тие беа по 20 години постари од неа. Не знаеше ниту кога е родена. Мајка и и кажа дека е родена во тутун брање некаде пред војната. Успеа да отиде на школо до 4-то одделение и ја натераа да прекине. Мораше да помага по дома. Се сеќава кога татко и даде 5 овци и вреќа брашно на учителот за да не ја бара за да оди на училиште. Таа плачеше ама ништо не помагаше. Сакаше да се дружи, никој не беше ко неа - мајка и ја тераше да работи и ја учеше да готви уште од мала.

    Се омажи на 16 години за Митре кој и таа не го познаваше одамна. Го беше видела еднаш на чешма кога идеше од соседното село да продава на пазар. Не и се толку допагаше ама рекоа дека бил од добра и богата фамилија. Добра фамилија? Богата фамилија? Имаа 500 овци тоа и како е богатство, куќа на два 2 спрата, 5 декара тутун. Сите мислеа дека убаво ќе живее. Па и не беше толку лошо на почетокот, се додека не почна да се кара со свекрватa и кога двапати спонтано абортираше. Не можеше да си подари радост ниту себе си, ниту на мажот и. Уште помалку можеше да си задоволи оговарачките усти на другата снаа и на комшиките.

    Се нервираше. Беше љубоморна. Завидлива. Не можеше никој да поднесе. Ниту себе си...
    Испадна среќа... Cе зачна првото дете, после и второто. Решија да се преселат во Штип.

    Тоа требаше да е почеток на нивен нов живот. Донекаде и беше се додека не заглавија во еден Штипски текстилен комбинат кој ги направи постари и оглувеја уште пред да се осетат. За тоа време ќерката и синот веќе беа пораснале. Синот не беше ко другите - беше премногу повлечен. Не излегуваше, не го интересираа девојки, никој не му се јавуваше дома. Немаше пријатели. Ниту комшиските деца не го дружеа. Не можеа да ја најдат причината. Не можеше ни да му помогнат. Се што го интересираше е телевизорот и таксито кое го вози. Ќерката пак одеше 5 години со еден на кој му ја даде невиноста. Кога разбра таа ја сметаше за курва. Тоа не требаше така да биде. Невиноста требаше да биде само за мажот и. За никој друг. Како таа ќе се осмелеше да му каже на мажот дека е спиела со некој друг? што ќе речеше свекрвата кога ќе побараше бел чаршав? После ја убедија дека и тоа не е толку важно во денешницата...

    Раскина со него. Таа плачеше повеќе од ќерка и. Тој требаше да ја земе за жена. Таа му даде се. Му ја даде целата младост. Невиноста. Се.

    Остана сама неколку месеци и почна да излегува со друг. Рекоа дека бил наркоман. Наркоман? Не знаеше ниту што е точно тоа, знаеше дека е многу лошо. Рекоа дека се откажал многу одамна. Таа не знаеше што да мисли. И остана само тишина.

    Ги тераше синот и ќерката да се женат. Демек стари моми и стари ергени ќе останале. Се ожени ќерката. Не правеа свадба. Страдаше. Овој ја тепаше. Ја тераше да прават секс тогаш кога таа не сакаше. Не уживаше во тоа нешто. И беше баш како силување.

    Се разведоја. Мајката не можеше да ги поднесе оговарањата. Не можеше а да не ја колне својата среќа, среќата на мажот и, синот и ќерката. Не можеше ниту да замисли дека мажот и умира.

    И реши, реши да се самоубие.

    Таа беше една (не)цврста жена.

    понеделник, февруари 06, 2006

    phpBB пцуење

    Веројатно нешто во врска со мојот многу одамнешен превод на phpBB.

    -----Original Message-----

    From: Ana Georgievska
    To: Me
    Date: Feb 4, 2006 7:00 AM
    Subject: Hey!


    Zosto mi go pravis forumot na makedonski? I need it only in english!!!!!!!!
    Da ja trgnes skriptata od tamu i naredniot pat koga ke ja vpisam adresata da ne mi se pojavuva na makedonski razbra?!

    среда, февруари 01, 2006

    Mozam li da doam?

    -----Original Message-----

    From: Mitre Ivanov
    To: Me
    Date: Jan 30, 2006 11:15 AM
    Subject: nepoznato drugarce


    zdr nepoznato drugarce!!
    jas sum eden seljak od kavadarci ,sigurno ne se sekavas oti sme mnogu isto sakam pivo, rakija, pindzur...se seti:)? pa slu6aj sea sakam da odam nakaj vas tamu ...neli.ako mojish da vidsh pr tamu blizo cikago dali ima vinarski vizbi i ako ima mozam li da doam ..

    сабота, јануари 28, 2006

    Мен онли

    Го видов на Бродвеј многу блиску до местото каде што живеам. Сеуште се обидувам да го разберам.

    понеделник, јануари 23, 2006

    Мексикан арми оф либерејшн


    Инструкции за разбирање:

    1. Секаде каде што пишува Мексико - читајте УСА.

    Реклама од Chicago Reader 19.01.2006

    петок, јануари 20, 2006

    Фрустрации

    Мрaзам да зборувам за моите фрустрации. Уште помалку сакам да мислам на нив.

    Да, и терам се у пичку мајчину. Од почеток до крај. Не сум наивен, уште помалку спокоен. Ми гори душата. Но ставам маски. Како што сите ние правиме. Како што и ти правиш.
    Лугето во мене го гледаат насмеаниот, ненадразливиот Bob (ех, да можам да ви го изговорам ова сега) Bobby.

    Тие: Do you ever get mad?

    Јас: Да, и терам се у пичку мајчину.

    Особено во оние денови кога по утрото денот се познава. Утрешна смена во Starbucks.

    4:00ам - can you believe it?

    Немам пари на транспортната карта. Мојот Touch'n'go не работи сега. Ниту Touch, ниту go. Треба да изгубам 5 минути за да можам да ставам дваесет долари на неа. Blue LIne то 54/Cermak касни а надвор крв капе. Се смрзнувам.

    Опсс....

    No smoking area! Не можам да запалам цигара. Палам. Што ме гајле. Кој Ќе ме казни во четири часот наутро. 5:00 ам - ете го супервајзорот, не спиен, пијан од мината вечер и нерасположен за муабет. Нема везе - кој го ебе.

    5:30 ам, кафе продавницата отвара. Влегува муштерија. Си го кустомизира пијалокот на илјада можни начини и ми прави муабет за американски фудбал и безбол на кои и правилата не им ги знам.

    Бизи е. Јас се шекнувам на барот. Ги гледам колокнките од чашки за кафиња кои треба да ги направам. Јас се смеам. Нема везе. Ама внатре...


    11:00ам - јас сум дома. По патот илјада црни и бездомници ме прашале за ченџе и цигара. Тврд ми е креветот. Собата ми е лудница. Алишта на секаде. Уморен сум да ги дигам. Цимерките ќе викаат. Не ме е гајле.

    Погледнувам низ прозорецот. Ми свири Енигма. Ја гледам гладата отспротива која изгледа како некоја балканска фабрика од 40-тите години во која се произведуваат мозоци кои мислат на еден ист начин.

    Спијам.

    2:30пм - Станувам да проверам пошта. Тиме-от ми го нема. Некој пак ми го украл. Комштијата. Тоа е, ќе инсталирам камери.


    3:30пм. Јас сум веќе костумисам. Туксидо кошула, машна - море келнер сум, чикен квортерс дарк ор вајт мит, печена пастрмка, салатка, тое е. Дајнинг експириенс. Не ме интересира. Трчаш ко коњ. Па уште ако не и се допага нешто ти викаат ко ти да си го правел.

    8:15 пм - Гледам schedule за next week.... Немам day off.

    8:45пм - дома сум. Цимерката ме тера да одиме во еден западнат американски бар во кој мора да и оставам голем тип на келнерката. Нејзиниот мексиканско - американски акцент ме убива.

    Треба да почнам да одам на факултет. 6-ти февруари.

    Останувам дома. 5 души влегуваат.

    Тоа е. Ти иде се да отераш у пичку мајчину.

    понеделник, јануари 16, 2006

    Сонувам - расизмот не вреди


    "Сонувам некој ден да можам да ги видам малите црни момчиња и девојчиња да се држат за раце белите момчиња и девојчиња како да се браќа и сестри" - Мартин Лутер Кинг - Џуниор

    Денеска сакав да испратам еден пакет до моите до Македонија но ништо не испада - банките затворени. Ајде назад. Отидов до банка пак истотото - пак затворено. Не можев да сфатам да не е случајно некој празник? - си реков. Google беше тука и ми ја задоволи страста за знаење. Денеска е денот наМартин Лутер Кинг Јр.

    Немате престава колку пати се навраќам на речениците кои што ги изрекол Мартин Лутер Кинг и многу често ми се инспирација. Која мудрост ја имал тој човек. Еден од најдобрите политичари кои Америка ги имала.

    Од моето видување тука можам да кажам дека афроамериканците (колку политички коректно се изразувам а?) се целосно интегрирани во општеството. Мали дози на расизам уште може да се видат. Се уште постои она нешто од типот:

    "Црн е, како можеш да одиш со него" и обратно. Врските мегу црни - бели се уште не се пречекуваат со раширени раце. Има тенденција на групирање и живеење во оделни населби во Чиkаго.

    Многу често зборуваат на Ибоникс и ми создаваат проблеми да ги разберам. Како и да е ги
    почитувам и моите пријатели црни се дел од мене тука.

    Оние пак, кои проблемот бели-црни си го земаат премногу длабоко ги мразат "белите". Не сакаат да зборат за бели. Убиваат бели. Бели биле само Американците. Јас не сум бил бел. Јас сум бил Македонец.

    Не беа вреди они работи кои се слушувале порано, не е вреден никаков расизам.

    Клик тука, тука и мора да го видите Фото Есејот на Тиме за Мартин Лутер Кинг.

    И не сите црни слушаат хип хоп музика.

    Ма каков 2Pac, 50Cent бе.

    петок, јануари 13, 2006

    Free TV and Air (Color TV & Hot Water)

    Chicago, Abbott Hotel, Belmont & Clark
    А со цел да ја сликам црквата до него...

    четврток, јануари 12, 2006

    Демек ќе ми ги вратат даноците

    -----Original Message-----

    From: ETS Refunds
    To: Me
    Date: Jan 11, 2006 7:49 AM
    Subject: BOBAN As AAG client get Tax Refund for only 19.90 EUR NOW

    Dear BOBAN STOJANOV,
    As a client of Alliances Abroad Group we are happy to introduce to you the services of ETS World Tax Company.ETS is one of the biggest Tax Companies which organizes Tax Refunds for people who have worked abroad.As you know according to the USA Tax Law you are obliged to file your correct tax return before 15th of April 2006.


    -----Original Answer------

    From:Me
    To: ETS Refunds
    Date: Jan 12, 2006 2:07 PM
    Subject: Request

    Dear Sir or Madam,

    I would kindly ask you not to e-mail me with your offers of tax refunds. I've already chosen my tax refund company.

    Respectfully,
    Boban Stojanov

    среда, јануари 11, 2006

    Seize The Day

    Day off. Ден кога обично правам нешто кое (не) го правам другите денови. Освен што се обидувам да ја сфатам американската перачка и сушачка технологија од 60-тите години и се обидувам да не ја ударам машината кога ќе ми ги голтне quarter-ите (тоа ме прави да одам до најблиската продавница) одам во downtown.

    It's sometimes too big for me.
    It's sometimes too fancy for me.
    It's sometimes too unknown for me.

    Се обидував да го најдам ресторантот во кој работи еден мој пријател и се обидував да се ориентирам неуспешно со East, West, Norht, 300E Illinois St. Fuck it, ќe aкам по центар. Се чудев кај да одам. McDonalds. McChicken and Fries. Ops. Гледам цените поскапи од колку кај мене во мало. 2000 калории - браво. Надебелувам. Брзо и сравнитело ефтино. Нема што друго да се јаде. Starbucks - малку поразлична приказна. Кафе - mocha со чоколадо плус уште 200 калории.
    И се чудев каде да одам.
    Сите има некоја цел. Се беше големо. Секој одеше некаде. Еден трчаше да не го испушти метрото. Девојката која одеше зад мене презакажуваше состанок и изгледаше толку професионално а беше толку обична. Брачна двојка ги носеа нивините близнаци во раце. Две лезбејки се водеа за рака. Toxedo облечен трчаше на состанок.
    Лугето ми изгледаа ко роботи. Чудно.

    Carpe Diem.

    недела, јануари 08, 2006

    Chicago - Секојдневие #6


    Возејќи се север на I-94 се гледа она што се вика Chicago Skyline

    Неќни додека одев на работа го зедов веќе неколку дена стариот Time кој ми стигна по пошта. Го бев забутал во некое ќоше и се обидував да го најдам околу половина час за да можам да го читам во возот до работа. Ајде трк до овде за да ги видите најдобрите слики во 2005 година. Неверојатно.

    петок, јануари 06, 2006

    Слава Америчка #2

    -----Original Message-----
    From: Zagor TeNej
    To: Me
    Date: Jan 4, 2006 1:50 AM
    Subject: [Озборувач] 1/05/2006 10:18:16 AM

    Tокму то сакав да го слушнам бе Моби (веројатно Боби) ,Требаше само малку подлабоко да го анализираш мојот коментар:"Те понела славата Америчка"Јас конкретно мислев на ова ,на твојот одговор"Јас не ги наогам парите на земја, не живеам богато тука - работам некогаш и по цел ден, дури и на празници, плаќам сметки - струја, телефон, гас и не можам да си дозволам се. Немам кола затоа што не можам да си ја дозволам. Немам лаптоп затоа што не можам да си го дозволам. Не јадам секој ден во ресторани, не се расфрлувам и се обидувам да штедам. Веројатно истото (НЕ) би го правел во Македонија.
    Треба да се запрашаш дали навистина истото би го правел и во Македонија.Кога че се вратиш назад тогаш че можиш да ги вагаш работите и од оваа страна,сега ги вагаш само со Американскиот сон.Во тоА Е Америчката слава во чувството на гордост, чест, достоинство кое тие толку упорно сакаат да го извезуваат како ексклузивни застапници.Америка толку е материјализирана шо ако останиш таму толку че почниш да зависиш од тој систем шо на крајот се че сториш за да го заштитиш,зато шо системот е тој шо те храни -МАТРИКСОТ .Исклучи ја матрицата кога че се вратиш и те молам пиши ми дали сум во бил во право или не. Можи да Те смета лигав само оној кој никогаш не бил ни до Скопје.


    -----Original Answer------
    From:Me
    To: Zagor TeNej
    Date: Jan 5, 2006 2:07 PM
    Subject: Odgovor

    Не сакам да влегувам во филозофски теории на она што е Америка и каков сум јас во неа, а исто не сакам да ја го поврзувам моето присуство тука со Матрицата. Maтриксот ме храни? хм... Треба да го консултирам Нео за ова.

    Како и да е.

    1. Истото би го правел и го правев во Македонија. Би плакал сметки и би зивеел можеби слично или исто. Не сум одамна јас во Америка - еве до денес станаа 7 месеца и 9 дена.

    2. И Македонија е целосно материјализирана исто. Секој дел од општеството. Се можеш да си купиш со пари и тука и таму.

    3. Ти не си зависен од општеството во кое живееш?

    четврток, јануари 05, 2006

    Слава Америчка

    -----Original Message-----
    From: Zagor TeNej
    To: Me
    Date: Jan 4, 2006 1:50 AM
    Subject: [Озборувач] 1/04/2006 09:49:37 AM

    кулирај брат ти таму , мене исто така овде ми е океј. Тебе те понела славата америчка

    -----Original Answer------
    From:Me
    To: Zagor TeNej
    Date: Jan 4, 2006 2:07 PM
    Subject: Odgovor

    За тоа што сум овде не се осеќам славен ниту малку. Ниту се чувствувам како славен. Блогер сум ги пишувам работите како што ги доживувам. Да бев во Индија пак ќе пишував, да бев времено во Албанија пак ќе пишував, да бев во Бангладеш би го направил истото.Јас не се фалам со тоа што сум сега во УСА. Јас не ги наогам парите на земја, не живеам богато тука - работам некогаш и по цел ден, дури и на празници, плаќам сметки - струја, телефон, гас и не можам да си дозволам се. Немам кола затоа што не можам да си ја дозволам. Немам лаптоп затоа што не можам да си го дозволам. Не јадам секој ден во ресторани, не се расфрлувам и се обидувам да штедам. Веројатно истото би го правел во Македонија.

    И не се жалам.

    Ми се смачи од некои луге, не ти Загор ТеНеј кои мислат дека тоа што сум во УСА ме прави успешен или моето присуство тука ме прави лигав. Не можам да ги поднесам некои од моите роднини што очекуваат јас да сум печалбар и да испраќам илијадници долари дома. За да може да има маалски муабети од типот: "Види синот од Америка им испраќа пари. Овие имаат пари. Ги направи луге."

    Јас си имам свој живот. Јас не сум печалбар.

    среда, јануари 04, 2006

    Приказна за мојата лична храброст

    Од ко се случи... Не сакав да зборам а уште помалку да пишувам за тоа јас како го доживеав ураганот Катерина. Колку целата ситуација ми беше возбудлива толку повеќе ми беше потискашта. Ме печеше и ме убиваше. Но ме хранеше и ме правеше посилен. Барем се чувствував горд дека доживувам нешто кое ретко се доживува во животот. Се ми изгледаше обркано и не можев да се начудам на спокојството кое го имаше мојот менаџер Карлос и кoj како од пушка ни рече:

    "Категорија 1 - остануваме тука и не правиме ништо во паркот. Категорија 2,3 ќе собереме се и ќе останеме дома. Категорија 4 ќе го напуштиме Галф Шорес, Категорија 5 - подобро да ја напуштиме планетата."

    На овие решеници останав без зборови. Бев нем, бев глув. Не гледав. Не знаев ни што да очекувам. Се што успеав да чујам е:

    "Земете си ги пасошите и визити и облека за неколку дена. Колку што можете повеќе вода и јадење. Утре во 9 ќе ве евакуираме."


    Еумфорија....

    Сите се впуштија во пакување и купување а јас седнав на најблискиот тротоари запалив цигара. Размислував како одеднаш станува КРАЈ. Како одеднаш денот се претвора во бура. Како нешто кое што е плод на човековаат пот одеднаш може да се разруши во временски период од неколку дена. Размислував и за моите (не) религиозни сфаќања во врска со оваа ситуација и во смисолот на постоењето на сите природни катастрофи. Одеднаш Американските филмови за мене станаа реалност. Истата вежер не можев да заспијам а уште помалку мислев да и се јавам на моите. Најмалку сакав некој медиум да каже нешто за ураганот и се м олев на Госпотд новинарите да останат глуви на тоа.

    Размислував...

    Не спиев нитуа една минута пожнав да се пакувам. Си ги зедов песните, цд-еата, албумите, некои алишта, вода и конзерви. Другото го спакував и го оставив на највисокиот рафт во куката во која живееа уште 10-тина со мене. Не можев да г гледам нивните лица. Во некои од нив видов солзи, во некои од нив видов храброст. Оние кои не сакаа да се евакуираат ги видов како се снабдуваат со огромни количества со алкохол. Предвидуваа поплави и се надевав дека ништо нема да им се слуши. Се каравме а тие не сакаа да останат.

    Не евакуираа. 9:00 наутро. Колите се дзивеа само во една насока. Се дзижевме со 5 милји на час. Дури и побавно. Стигнавме до бункерот кој беше едно основно училиште во Пенсакола, Флорида. Влегов внатре и веднаш ги забележав креациите на 7 годишните деца. Се пријавивме и ни рекоа дека ќе ни помогнат коку можат. Ни обеќаа јадење и ќебиња. За вреќи за спиење требаше да се снајдеме. Тоа и небеше толку важно сега. Важно ни беше сето ова да помине. Големата сала беше еден кошаркарски терен кој се претвори во место во кое ќего поминат наредните неколку денови 100, 150, 200 и на крај 900 луге. Салате се полнеше. Еркондишаните работеа. Ладно ми беше.



    Во салата имаше три телевизора на два од кои го прикажуваа Weather Channel а на другиот ја пуштаа Pocahontas за даги занимаваат децата. Не знаев каде да одам, не знаев што да следам. Спроти мене го забележав плашот на една девојка која силно го прегрнуваше нејзиниот дечко. Ова требаше да и бидепрва брачна ноќ вака најмалку си ја замислуваше.Денес требаше да е нивната свадба а се пропадна. Може ќе немаше каде да живеат после. Може ќе требаше да градат се од ново и пак нивните родители да теглат кредити а само 19 годишни се. Плачеа и се прегрнуваа. Не можев да ги гледам. Не мозев да гледам никого. Ниту старецот кој безспомошно седеше отспротива ниту групата 15 годишни деца кои флертуваа помегусебе, ниту 9-годишното девојче кое се ѕвереше во мене, ниту пак едно момче кое зборуваше 5 јазика. Тогаш си реков:

    "Боже, Зарем може да дојде крај на сето ова?"



    Дојде ноќта. Ги затворија вратите. Не јадев, немав апетит. Спиев. Не знам како иако го осеќав студениот под под мене и ладниот воздух кој го дишев. Спиев и се тресев. Преку ноќта осетив како некоја девојка облечена во бело ме покрива. Спиев и сонував. Ја сонував Македонија тогаш. Се осеќав сигурно.Ја осеќав топлината на девојката која спиеше до мене. Знаев дека ова нема да е крај на ништо. Знаев дека ова е само почеток. Знаев дека Добри ќе успее да ја види девојката во септември. Верував дека Маја ќе се врати во Бугарија. Верував дека Милена пак ќе може да игра одбојка а Ема пак да доживува авантури. Верував дека се е возможно.

    Се разбудив и веќе даваа доручек. Се нареди колона од 300 луге. Ги ограничија пијалоците на едно шише на човек. Ја делеа храната рамномерно и им се викаше на оние кои се обидуваа да земат повеќе парчиња леб или салама.



    Не не пуштаа да излеземе надвор. Не даваа да се пуши. Не даваада се пие вода од чешма. Се водеа болните во друг бункер. Неизвестноста од тоа што моче да им се случи н амоите пријатели ме потискаше. Морав да направам нешто. Со караници не успеав да ги извадам од таму - но сега од далеку ќе успеам.

    Отидов до шерифот и му реков:

    " Господине моите пријатели се во Галф Шорес, во куќа се, искарајте ги отаму. Морате да ги извадите."

    Тој се согласи и ми реше дека ја предал порака и дека не знае што ќе се случи. Не знаеше ни дали ке ги извадат. Не моќевме да ги добиеме по телефон. Сите линии беа исклучени.

    Заспав а не знам како. Се разбудив и ни рекоа дека ураганот заминал. Не разбрав дали Галф Шорес е во ред. Не знаев што е со моите пријатели. Ги гушкав другите пријатеи што беа со мене. Тие ми беа се во моментот.

    Дојде шерифот и ни кажа дека Галф Шорес е во ред. Нашите пријатели се во ред. Она што му се служило на Галф Шорес е само поплава и не стигнало до нашата куќа. Се успокоив. Спиев, ама оваа вечер спиев. Ништo не ми сметаше. Ниту ладниот под, ниту ладните еркондишани. Ништо.

    Се вратив во Гaлф Шорес. Се беше жолто од солта на водата. Губре на секаде. Песок на секаде. Немаше никој. Лугето ги чистеа и ги отковуваа даските на прозорците.



    Почнав да се потам, не можев да верувам колку е се ужасно. Се чувствував длабоко уморен. Си реков:

    "Ова не сакам никогаш да ми се случи повеkе. Ова е моја лична храброст".

    И тогаш, тогаш разбрав за Њy Орлеанс.

    понеделник, јануари 02, 2006

    Jasmi

    Na Jasmi i skisna veke da bara nova rabota. Ne moze veke da izdrzi. I go prokolnuvase denot koga dojde vo Amerika. 23 Maj 1990 kako begalka od Iraq. Ne znae da pisuvase i ja prokolnuvase majka i zosto ne ja naterala da odi na uciliste koga se vratila prviot den placejki od uciliste. Ne znae da pisuva, ne znae da cita, ne znae ni da smeta. Imase sreka sto menadzerot na mestoto kade sto raboti i pokaza kako da si go napise imeto. I si go pisuva kako nekoe prvo odelence duri i poloso. Jasmi ne se srami od toa sto e. Jasmi ne se srami od toa sto sega vo momentot raboti kako otservirac na masi vo eden amerikanski restorant. Taa ne se srami sto ne zema baksizi i sto pravi pomalku od 10.000$ godisni. Ne se srami i sto ima tipicen arabski akcent. Ne se srami i sto nema kola. Ne se srami i sto ne e otisla na restorant vo poslednite pet godini. Ne se srami sto sekoj den za da dojde na rabota mora da ja fati plavata linija i da patuva 45 minuti. Ne se srami sto gi sobira ostatocite na hranata od ko ke se servira vecerata vo restoranot vo koj sto ke raboti.

    Jasmi bese vljubena. I toa pred da dojde vo Amerika. Nejzinite ja verija za eden Irakcanec koj zagina vo 1989. Duri i sega vozdivnuva na toa. Taa e uste devica i ne planira da ja izgubi devstvenosta veli - jas takva ke si umram. Jasmi moze da pee. I ubavo pee.
    Ponekogas se razocaruva od zivotot i ne i se zivee poveke. Nema prijateli, nema nikoj sama e na svetot. Ostaruva. Veke e vo 50-tata godina i pocnuva da si go zaborava semejstvoto, majka i tatko i. Ne znae ni dali se zivi sega. Izgubija kontakt. Jasmi saka da otide vo Iraq i da si go pobara semejstvoto no znae deka sega e los period za toa. Jasmi go mrazi George Bush iako i ne ja razbira celata vojna.
    Jasmi se izraduva koga i rekov deka ke ja stavam na Internet iako ne znae sto e toa. Jasmi mi dade da jas slikam.
    No Jasmi posle se e Amerikanski graganin. Zarem toa ne e cel na 90% od Makedonskoto naselenie?