скоро:

    follow me on Twitter

    сабота, јануари 28, 2006

    Мен онли

    Го видов на Бродвеј многу блиску до местото каде што живеам. Сеуште се обидувам да го разберам.

    понеделник, јануари 23, 2006

    Мексикан арми оф либерејшн


    Инструкции за разбирање:

    1. Секаде каде што пишува Мексико - читајте УСА.

    Реклама од Chicago Reader 19.01.2006

    петок, јануари 20, 2006

    Фрустрации

    Мрaзам да зборувам за моите фрустрации. Уште помалку сакам да мислам на нив.

    Да, и терам се у пичку мајчину. Од почеток до крај. Не сум наивен, уште помалку спокоен. Ми гори душата. Но ставам маски. Како што сите ние правиме. Како што и ти правиш.
    Лугето во мене го гледаат насмеаниот, ненадразливиот Bob (ех, да можам да ви го изговорам ова сега) Bobby.

    Тие: Do you ever get mad?

    Јас: Да, и терам се у пичку мајчину.

    Особено во оние денови кога по утрото денот се познава. Утрешна смена во Starbucks.

    4:00ам - can you believe it?

    Немам пари на транспортната карта. Мојот Touch'n'go не работи сега. Ниту Touch, ниту go. Треба да изгубам 5 минути за да можам да ставам дваесет долари на неа. Blue LIne то 54/Cermak касни а надвор крв капе. Се смрзнувам.

    Опсс....

    No smoking area! Не можам да запалам цигара. Палам. Што ме гајле. Кој Ќе ме казни во четири часот наутро. 5:00 ам - ете го супервајзорот, не спиен, пијан од мината вечер и нерасположен за муабет. Нема везе - кој го ебе.

    5:30 ам, кафе продавницата отвара. Влегува муштерија. Си го кустомизира пијалокот на илјада можни начини и ми прави муабет за американски фудбал и безбол на кои и правилата не им ги знам.

    Бизи е. Јас се шекнувам на барот. Ги гледам колокнките од чашки за кафиња кои треба да ги направам. Јас се смеам. Нема везе. Ама внатре...


    11:00ам - јас сум дома. По патот илјада црни и бездомници ме прашале за ченџе и цигара. Тврд ми е креветот. Собата ми е лудница. Алишта на секаде. Уморен сум да ги дигам. Цимерките ќе викаат. Не ме е гајле.

    Погледнувам низ прозорецот. Ми свири Енигма. Ја гледам гладата отспротива која изгледа како некоја балканска фабрика од 40-тите години во која се произведуваат мозоци кои мислат на еден ист начин.

    Спијам.

    2:30пм - Станувам да проверам пошта. Тиме-от ми го нема. Некој пак ми го украл. Комштијата. Тоа е, ќе инсталирам камери.


    3:30пм. Јас сум веќе костумисам. Туксидо кошула, машна - море келнер сум, чикен квортерс дарк ор вајт мит, печена пастрмка, салатка, тое е. Дајнинг експириенс. Не ме интересира. Трчаш ко коњ. Па уште ако не и се допага нешто ти викаат ко ти да си го правел.

    8:15 пм - Гледам schedule за next week.... Немам day off.

    8:45пм - дома сум. Цимерката ме тера да одиме во еден западнат американски бар во кој мора да и оставам голем тип на келнерката. Нејзиниот мексиканско - американски акцент ме убива.

    Треба да почнам да одам на факултет. 6-ти февруари.

    Останувам дома. 5 души влегуваат.

    Тоа е. Ти иде се да отераш у пичку мајчину.

    понеделник, јануари 16, 2006

    Сонувам - расизмот не вреди


    "Сонувам некој ден да можам да ги видам малите црни момчиња и девојчиња да се држат за раце белите момчиња и девојчиња како да се браќа и сестри" - Мартин Лутер Кинг - Џуниор

    Денеска сакав да испратам еден пакет до моите до Македонија но ништо не испада - банките затворени. Ајде назад. Отидов до банка пак истотото - пак затворено. Не можев да сфатам да не е случајно некој празник? - си реков. Google беше тука и ми ја задоволи страста за знаење. Денеска е денот наМартин Лутер Кинг Јр.

    Немате престава колку пати се навраќам на речениците кои што ги изрекол Мартин Лутер Кинг и многу често ми се инспирација. Која мудрост ја имал тој човек. Еден од најдобрите политичари кои Америка ги имала.

    Од моето видување тука можам да кажам дека афроамериканците (колку политички коректно се изразувам а?) се целосно интегрирани во општеството. Мали дози на расизам уште може да се видат. Се уште постои она нешто од типот:

    "Црн е, како можеш да одиш со него" и обратно. Врските мегу црни - бели се уште не се пречекуваат со раширени раце. Има тенденција на групирање и живеење во оделни населби во Чиkаго.

    Многу често зборуваат на Ибоникс и ми создаваат проблеми да ги разберам. Како и да е ги
    почитувам и моите пријатели црни се дел од мене тука.

    Оние пак, кои проблемот бели-црни си го земаат премногу длабоко ги мразат "белите". Не сакаат да зборат за бели. Убиваат бели. Бели биле само Американците. Јас не сум бил бел. Јас сум бил Македонец.

    Не беа вреди они работи кои се слушувале порано, не е вреден никаков расизам.

    Клик тука, тука и мора да го видите Фото Есејот на Тиме за Мартин Лутер Кинг.

    И не сите црни слушаат хип хоп музика.

    Ма каков 2Pac, 50Cent бе.

    петок, јануари 13, 2006

    Free TV and Air (Color TV & Hot Water)

    Chicago, Abbott Hotel, Belmont & Clark
    А со цел да ја сликам црквата до него...

    четврток, јануари 12, 2006

    Демек ќе ми ги вратат даноците

    -----Original Message-----

    From: ETS Refunds
    To: Me
    Date: Jan 11, 2006 7:49 AM
    Subject: BOBAN As AAG client get Tax Refund for only 19.90 EUR NOW

    Dear BOBAN STOJANOV,
    As a client of Alliances Abroad Group we are happy to introduce to you the services of ETS World Tax Company.ETS is one of the biggest Tax Companies which organizes Tax Refunds for people who have worked abroad.As you know according to the USA Tax Law you are obliged to file your correct tax return before 15th of April 2006.


    -----Original Answer------

    From:Me
    To: ETS Refunds
    Date: Jan 12, 2006 2:07 PM
    Subject: Request

    Dear Sir or Madam,

    I would kindly ask you not to e-mail me with your offers of tax refunds. I've already chosen my tax refund company.

    Respectfully,
    Boban Stojanov

    среда, јануари 11, 2006

    Seize The Day

    Day off. Ден кога обично правам нешто кое (не) го правам другите денови. Освен што се обидувам да ја сфатам американската перачка и сушачка технологија од 60-тите години и се обидувам да не ја ударам машината кога ќе ми ги голтне quarter-ите (тоа ме прави да одам до најблиската продавница) одам во downtown.

    It's sometimes too big for me.
    It's sometimes too fancy for me.
    It's sometimes too unknown for me.

    Се обидував да го најдам ресторантот во кој работи еден мој пријател и се обидував да се ориентирам неуспешно со East, West, Norht, 300E Illinois St. Fuck it, ќe aкам по центар. Се чудев кај да одам. McDonalds. McChicken and Fries. Ops. Гледам цените поскапи од колку кај мене во мало. 2000 калории - браво. Надебелувам. Брзо и сравнитело ефтино. Нема што друго да се јаде. Starbucks - малку поразлична приказна. Кафе - mocha со чоколадо плус уште 200 калории.
    И се чудев каде да одам.
    Сите има некоја цел. Се беше големо. Секој одеше некаде. Еден трчаше да не го испушти метрото. Девојката која одеше зад мене презакажуваше состанок и изгледаше толку професионално а беше толку обична. Брачна двојка ги носеа нивините близнаци во раце. Две лезбејки се водеа за рака. Toxedo облечен трчаше на состанок.
    Лугето ми изгледаа ко роботи. Чудно.

    Carpe Diem.

    недела, јануари 08, 2006

    Chicago - Секојдневие #6


    Возејќи се север на I-94 се гледа она што се вика Chicago Skyline

    Неќни додека одев на работа го зедов веќе неколку дена стариот Time кој ми стигна по пошта. Го бев забутал во некое ќоше и се обидував да го најдам околу половина час за да можам да го читам во возот до работа. Ајде трк до овде за да ги видите најдобрите слики во 2005 година. Неверојатно.

    петок, јануари 06, 2006

    Слава Америчка #2

    -----Original Message-----
    From: Zagor TeNej
    To: Me
    Date: Jan 4, 2006 1:50 AM
    Subject: [Озборувач] 1/05/2006 10:18:16 AM

    Tокму то сакав да го слушнам бе Моби (веројатно Боби) ,Требаше само малку подлабоко да го анализираш мојот коментар:"Те понела славата Америчка"Јас конкретно мислев на ова ,на твојот одговор"Јас не ги наогам парите на земја, не живеам богато тука - работам некогаш и по цел ден, дури и на празници, плаќам сметки - струја, телефон, гас и не можам да си дозволам се. Немам кола затоа што не можам да си ја дозволам. Немам лаптоп затоа што не можам да си го дозволам. Не јадам секој ден во ресторани, не се расфрлувам и се обидувам да штедам. Веројатно истото (НЕ) би го правел во Македонија.
    Треба да се запрашаш дали навистина истото би го правел и во Македонија.Кога че се вратиш назад тогаш че можиш да ги вагаш работите и од оваа страна,сега ги вагаш само со Американскиот сон.Во тоА Е Америчката слава во чувството на гордост, чест, достоинство кое тие толку упорно сакаат да го извезуваат како ексклузивни застапници.Америка толку е материјализирана шо ако останиш таму толку че почниш да зависиш од тој систем шо на крајот се че сториш за да го заштитиш,зато шо системот е тој шо те храни -МАТРИКСОТ .Исклучи ја матрицата кога че се вратиш и те молам пиши ми дали сум во бил во право или не. Можи да Те смета лигав само оној кој никогаш не бил ни до Скопје.


    -----Original Answer------
    From:Me
    To: Zagor TeNej
    Date: Jan 5, 2006 2:07 PM
    Subject: Odgovor

    Не сакам да влегувам во филозофски теории на она што е Америка и каков сум јас во неа, а исто не сакам да ја го поврзувам моето присуство тука со Матрицата. Maтриксот ме храни? хм... Треба да го консултирам Нео за ова.

    Како и да е.

    1. Истото би го правел и го правев во Македонија. Би плакал сметки и би зивеел можеби слично или исто. Не сум одамна јас во Америка - еве до денес станаа 7 месеца и 9 дена.

    2. И Македонија е целосно материјализирана исто. Секој дел од општеството. Се можеш да си купиш со пари и тука и таму.

    3. Ти не си зависен од општеството во кое живееш?

    четврток, јануари 05, 2006

    Слава Америчка

    -----Original Message-----
    From: Zagor TeNej
    To: Me
    Date: Jan 4, 2006 1:50 AM
    Subject: [Озборувач] 1/04/2006 09:49:37 AM

    кулирај брат ти таму , мене исто така овде ми е океј. Тебе те понела славата америчка

    -----Original Answer------
    From:Me
    To: Zagor TeNej
    Date: Jan 4, 2006 2:07 PM
    Subject: Odgovor

    За тоа што сум овде не се осеќам славен ниту малку. Ниту се чувствувам како славен. Блогер сум ги пишувам работите како што ги доживувам. Да бев во Индија пак ќе пишував, да бев времено во Албанија пак ќе пишував, да бев во Бангладеш би го направил истото.Јас не се фалам со тоа што сум сега во УСА. Јас не ги наогам парите на земја, не живеам богато тука - работам некогаш и по цел ден, дури и на празници, плаќам сметки - струја, телефон, гас и не можам да си дозволам се. Немам кола затоа што не можам да си ја дозволам. Немам лаптоп затоа што не можам да си го дозволам. Не јадам секој ден во ресторани, не се расфрлувам и се обидувам да штедам. Веројатно истото би го правел во Македонија.

    И не се жалам.

    Ми се смачи од некои луге, не ти Загор ТеНеј кои мислат дека тоа што сум во УСА ме прави успешен или моето присуство тука ме прави лигав. Не можам да ги поднесам некои од моите роднини што очекуваат јас да сум печалбар и да испраќам илијадници долари дома. За да може да има маалски муабети од типот: "Види синот од Америка им испраќа пари. Овие имаат пари. Ги направи луге."

    Јас си имам свој живот. Јас не сум печалбар.

    среда, јануари 04, 2006

    Приказна за мојата лична храброст

    Од ко се случи... Не сакав да зборам а уште помалку да пишувам за тоа јас како го доживеав ураганот Катерина. Колку целата ситуација ми беше возбудлива толку повеќе ми беше потискашта. Ме печеше и ме убиваше. Но ме хранеше и ме правеше посилен. Барем се чувствував горд дека доживувам нешто кое ретко се доживува во животот. Се ми изгледаше обркано и не можев да се начудам на спокојството кое го имаше мојот менаџер Карлос и кoj како од пушка ни рече:

    "Категорија 1 - остануваме тука и не правиме ништо во паркот. Категорија 2,3 ќе собереме се и ќе останеме дома. Категорија 4 ќе го напуштиме Галф Шорес, Категорија 5 - подобро да ја напуштиме планетата."

    На овие решеници останав без зборови. Бев нем, бев глув. Не гледав. Не знаев ни што да очекувам. Се што успеав да чујам е:

    "Земете си ги пасошите и визити и облека за неколку дена. Колку што можете повеќе вода и јадење. Утре во 9 ќе ве евакуираме."


    Еумфорија....

    Сите се впуштија во пакување и купување а јас седнав на најблискиот тротоари запалив цигара. Размислував како одеднаш станува КРАЈ. Како одеднаш денот се претвора во бура. Како нешто кое што е плод на човековаат пот одеднаш може да се разруши во временски период од неколку дена. Размислував и за моите (не) религиозни сфаќања во врска со оваа ситуација и во смисолот на постоењето на сите природни катастрофи. Одеднаш Американските филмови за мене станаа реалност. Истата вежер не можев да заспијам а уште помалку мислев да и се јавам на моите. Најмалку сакав некој медиум да каже нешто за ураганот и се м олев на Госпотд новинарите да останат глуви на тоа.

    Размислував...

    Не спиев нитуа една минута пожнав да се пакувам. Си ги зедов песните, цд-еата, албумите, некои алишта, вода и конзерви. Другото го спакував и го оставив на највисокиот рафт во куката во која живееа уште 10-тина со мене. Не можев да г гледам нивните лица. Во некои од нив видов солзи, во некои од нив видов храброст. Оние кои не сакаа да се евакуираат ги видов како се снабдуваат со огромни количества со алкохол. Предвидуваа поплави и се надевав дека ништо нема да им се слуши. Се каравме а тие не сакаа да останат.

    Не евакуираа. 9:00 наутро. Колите се дзивеа само во една насока. Се дзижевме со 5 милји на час. Дури и побавно. Стигнавме до бункерот кој беше едно основно училиште во Пенсакола, Флорида. Влегов внатре и веднаш ги забележав креациите на 7 годишните деца. Се пријавивме и ни рекоа дека ќе ни помогнат коку можат. Ни обеќаа јадење и ќебиња. За вреќи за спиење требаше да се снајдеме. Тоа и небеше толку важно сега. Важно ни беше сето ова да помине. Големата сала беше еден кошаркарски терен кој се претвори во место во кое ќего поминат наредните неколку денови 100, 150, 200 и на крај 900 луге. Салате се полнеше. Еркондишаните работеа. Ладно ми беше.



    Во салата имаше три телевизора на два од кои го прикажуваа Weather Channel а на другиот ја пуштаа Pocahontas за даги занимаваат децата. Не знаев каде да одам, не знаев што да следам. Спроти мене го забележав плашот на една девојка која силно го прегрнуваше нејзиниот дечко. Ова требаше да и бидепрва брачна ноќ вака најмалку си ја замислуваше.Денес требаше да е нивната свадба а се пропадна. Може ќе немаше каде да живеат после. Може ќе требаше да градат се од ново и пак нивните родители да теглат кредити а само 19 годишни се. Плачеа и се прегрнуваа. Не можев да ги гледам. Не мозев да гледам никого. Ниту старецот кој безспомошно седеше отспротива ниту групата 15 годишни деца кои флертуваа помегусебе, ниту 9-годишното девојче кое се ѕвереше во мене, ниту пак едно момче кое зборуваше 5 јазика. Тогаш си реков:

    "Боже, Зарем може да дојде крај на сето ова?"



    Дојде ноќта. Ги затворија вратите. Не јадев, немав апетит. Спиев. Не знам како иако го осеќав студениот под под мене и ладниот воздух кој го дишев. Спиев и се тресев. Преку ноќта осетив како некоја девојка облечена во бело ме покрива. Спиев и сонував. Ја сонував Македонија тогаш. Се осеќав сигурно.Ја осеќав топлината на девојката која спиеше до мене. Знаев дека ова нема да е крај на ништо. Знаев дека ова е само почеток. Знаев дека Добри ќе успее да ја види девојката во септември. Верував дека Маја ќе се врати во Бугарија. Верував дека Милена пак ќе може да игра одбојка а Ема пак да доживува авантури. Верував дека се е возможно.

    Се разбудив и веќе даваа доручек. Се нареди колона од 300 луге. Ги ограничија пијалоците на едно шише на човек. Ја делеа храната рамномерно и им се викаше на оние кои се обидуваа да земат повеќе парчиња леб или салама.



    Не не пуштаа да излеземе надвор. Не даваа да се пуши. Не даваада се пие вода од чешма. Се водеа болните во друг бункер. Неизвестноста од тоа што моче да им се случи н амоите пријатели ме потискаше. Морав да направам нешто. Со караници не успеав да ги извадам од таму - но сега од далеку ќе успеам.

    Отидов до шерифот и му реков:

    " Господине моите пријатели се во Галф Шорес, во куќа се, искарајте ги отаму. Морате да ги извадите."

    Тој се согласи и ми реше дека ја предал порака и дека не знае што ќе се случи. Не знаеше ни дали ке ги извадат. Не моќевме да ги добиеме по телефон. Сите линии беа исклучени.

    Заспав а не знам како. Се разбудив и ни рекоа дека ураганот заминал. Не разбрав дали Галф Шорес е во ред. Не знаев што е со моите пријатели. Ги гушкав другите пријатеи што беа со мене. Тие ми беа се во моментот.

    Дојде шерифот и ни кажа дека Галф Шорес е во ред. Нашите пријатели се во ред. Она што му се служило на Галф Шорес е само поплава и не стигнало до нашата куќа. Се успокоив. Спиев, ама оваа вечер спиев. Ништo не ми сметаше. Ниту ладниот под, ниту ладните еркондишани. Ништо.

    Се вратив во Гaлф Шорес. Се беше жолто од солта на водата. Губре на секаде. Песок на секаде. Немаше никој. Лугето ги чистеа и ги отковуваа даските на прозорците.



    Почнав да се потам, не можев да верувам колку е се ужасно. Се чувствував длабоко уморен. Си реков:

    "Ова не сакам никогаш да ми се случи повеkе. Ова е моја лична храброст".

    И тогаш, тогаш разбрав за Њy Орлеанс.

    понеделник, јануари 02, 2006

    Jasmi

    Na Jasmi i skisna veke da bara nova rabota. Ne moze veke da izdrzi. I go prokolnuvase denot koga dojde vo Amerika. 23 Maj 1990 kako begalka od Iraq. Ne znae da pisuvase i ja prokolnuvase majka i zosto ne ja naterala da odi na uciliste koga se vratila prviot den placejki od uciliste. Ne znae da pisuva, ne znae da cita, ne znae ni da smeta. Imase sreka sto menadzerot na mestoto kade sto raboti i pokaza kako da si go napise imeto. I si go pisuva kako nekoe prvo odelence duri i poloso. Jasmi ne se srami od toa sto e. Jasmi ne se srami od toa sto sega vo momentot raboti kako otservirac na masi vo eden amerikanski restorant. Taa ne se srami sto ne zema baksizi i sto pravi pomalku od 10.000$ godisni. Ne se srami i sto ima tipicen arabski akcent. Ne se srami i sto nema kola. Ne se srami i sto ne e otisla na restorant vo poslednite pet godini. Ne se srami sto sekoj den za da dojde na rabota mora da ja fati plavata linija i da patuva 45 minuti. Ne se srami sto gi sobira ostatocite na hranata od ko ke se servira vecerata vo restoranot vo koj sto ke raboti.

    Jasmi bese vljubena. I toa pred da dojde vo Amerika. Nejzinite ja verija za eden Irakcanec koj zagina vo 1989. Duri i sega vozdivnuva na toa. Taa e uste devica i ne planira da ja izgubi devstvenosta veli - jas takva ke si umram. Jasmi moze da pee. I ubavo pee.
    Ponekogas se razocaruva od zivotot i ne i se zivee poveke. Nema prijateli, nema nikoj sama e na svetot. Ostaruva. Veke e vo 50-tata godina i pocnuva da si go zaborava semejstvoto, majka i tatko i. Ne znae ni dali se zivi sega. Izgubija kontakt. Jasmi saka da otide vo Iraq i da si go pobara semejstvoto no znae deka sega e los period za toa. Jasmi go mrazi George Bush iako i ne ja razbira celata vojna.
    Jasmi se izraduva koga i rekov deka ke ja stavam na Internet iako ne znae sto e toa. Jasmi mi dade da jas slikam.
    No Jasmi posle se e Amerikanski graganin. Zarem toa ne e cel na 90% od Makedonskoto naselenie?